Резиме REACH | Упознавање са европском регулативом о хемикалијама

Уопштено, све супстанце које се не сматрају природним, а које се производе или увозе у количини од најмање једне метричке тоне годишње, морају бити регистроване, чак и ако су компоненте мешавине или неке друге врсте робе. Ово обухвата не само хемијске супстанце које се користе у индустријској преради, већ и оне са којима људи долазе у контакт у свакодневном животу – нпр. средства за чишћење, боје и лакови, одећа, хидратантне креме, пластични предмети, намештај и електрични уређаји. Због тога је ова уредба изузетно релевантна за већину компанија у ЕУ. Изузеци обухватају супстанце које су предмет закона једнаке важности, нпр. прехрамбене производе, сточну храну и лекове. Међутим, постоје изузећа за сектор истраживања и развоја и за полимерну хемију. Полимери као такви тренутно такође нису предмет регистрације.

Идеално, супстанце би требало регистровати само једном. Да би се то остварило, произвођачи и увозници исте супстанце поднели би заједнички пријаве за регистрацију и удружили се у такозвани конзорцијум на челу са "водећим регистрантом". Пожељна је блиска размена, па би регистранти – кад год је то могуће – требало да деле податке о својствима супстанци на праведан, транспарентан и недискриминаторни начин. Ово не само да подстиче доследност података и спречава непотребна испитивања на животињама, већ и штеди трошкове регистрантима, јер ECHA такође наплаћује таксу за регистрацију супстанци. Ово се надовезује на трошкове утврђивања неопходних (токсиколошких) података.

Географски обим REACH обухвата државе чланице Европске уније као и Исланд, Лихтенштајн и Норвешку. Након увођења REACH-а 2007. године, правна лица у државама чланицама ЕУ постала су обавезна да до 2018. године региструју сваку релевантну хемијску супстанцу коју производе или увозе у ЕУ у количини од најмање једне метричке тоне годишње. То сада значи да имамо свеобухватну базу података која садржи детаљне информације о важним хемијским супстанцама на тржишту ЕУ.

Чак и ако ове компаније извозе производе у Царинску унију ЕУ, оне нису директно обавезане REACH обавезама. Одговорност за испуњење REACH захтева – нпр. регистрацију супстанци – лежи уместо тога на увозницима са седиштем у ЕУ. Међутим, произвођач ван ЕУ може такође именовати искључивог представника са седиштем у ЕУ да управља неопходним обавезама и олакша приступ корисницима у даљем ланцу.

Надлежне институције могу у потпуности забранити употребу или стављање у промет опасних супстанци ако оне представљају неприхватљив ризик по људе или животну средину који се не може контролисати. Алтернативно, надлежне институције могу одлучити да ограниче њихову употребу или да те супстанце подвргну претходном одобрењу. На пример, Анекс XVII Регулативе REACH садржи листу супстанци и група супстанци чија је производња, употреба и/или стављање на тржиште ЕУ забрањена или ограничена.

Посебно, власти су забринуте због супстанци које су канцерогене, мутагене и/или репротоксичне – такозване CMR супстанце (канцерогене, мутагене, репротоксичне), као и PBT супстанце. ПБТ супстанце су оне које дуго остају у животној средини, акумулирају се у живим организмима и токсичне су (П = перзистентна, Б = биоакумулативна, Т = токсична). Прилог XIV садржи листу хемикалија које су у прошлости оцењене као ПБТ или ЦМР; оне се могу производити или користити само ако су посебно и конкретно одобрене.

Хемија се стално мења, а REACH то узима у обзир. Ново знање о супстанцама може довести до промене њихових класификација, што може имати разноврсне последице за заинтересоване стране. Исто важи и када се ревидирају листе супстанци које подлежу ауторизацији и/или ограничењима.